КОМЕНТАРИ И ИЗЈАВЕ::: 24.01.2011. ОДРАСТАО САМ У ТУЖНОЈ КУЋИ

Председник Нове Србије Велимир Илић - "Прес"

Веља Илић прича да су му партизани побили пола породице, због чега младост памти по црнини и по томе да се код њега у кући никада није свирало и певало.

Лидер Нове Србије Велимир Илић већ више од 15 година не престаје да интригира српску јавност. Био је херој и љубимац народа када је бежећи од режима Слободана Милошевића „четниковао" под Јелицом, али и када је багерима рушио диктаторски режим. Због псовања новинара и бахатог понашања често је означаван као највећи примитивац на политичкој сцени. Важи за једног од најбогатијих политичара, власника неколико кућа, џипова, базена.

Потпуно је посвећен здравом животу... Веља Илић са јагњетом

У разговору за Пресс тврди да су му деца највећа богатство и да су његови преци имали по десеторо деце, те да би његова фамилија била данас још већа да му комунистички режим није убио најближе сроднике.

- Ја сам се родио и одрастао у кући где су се родили мој отац, деда, прадеда... Више од 100 година сви смо на истом породичном огњишту. За мене је Чачак светиња. Велика смо фамилија, деда је имао дванаесторо браће и сестара, мој отац шесторо, а ево и ја петоро деце. Велика је то фамилија, прво и друго колено стотине људи. Поженило се и поудавало све широм Југославије, некад ми приђе род рођени, а ја не знам ко је - каже Илић за Пресс.

Он каже да му је детињство било тешко јер је одрастао у породици у којој је владала туга.

- Ја не могу да се хвалим ни играчкама, ни летовањима, ни забавама. Моја породица је била завијена у црно. Партизани су нас уништили, десетковали, преполовили. Пола породице су побили. Два стрица су ми убијена, рођена очева браћа су убијена као пратња ђенерала Драже Михаиловића. Њихов отац, а мој деда Велимир по којем сам ја добио име, тучен је у затвору јер није хтео да пређе на другу страну. Од тога је умро - прича Илић.

Партизани нас завили у црно

- И деда по мајци је велики мученик, обешен је у затвору јер је био против режима. А мајка јој је умрла на порођају. Заиста је моја мајка осетила сву тугу живота. Отац Сретен је такође робијао и то у рударском затвору. Пуна породица удовица, деце без очева, а нека су рођена и посмртно. Код нас никада није свирао радио, а у дворишту на жицама се сушила углавном црнина. Тако да мене детињство асоцира на тугу, гнев и усађену жељу да будем против режима - наставља.

Да буду издајници „на квадрат" помогла је и чињеница да му је једна од бака из свештеничке фамилије, па се слава увек славила.

- Мој отац је стекао грађанско право, добио је право на здравствено и социјално осигурање тек 1960. године. Тек тада га је комунистичка држава признала као грађанина, као човека. А и ја сам увек у школи био обележен. Увек сам вукао неке комплексе. У основној школи можда бих би био и најбољи ђак да нисам био Велимир. Од деде Велимира. Оца и стричева четника. Ишао сам у школу „7. октобар", која је добила име по дану артиљерије. И за дан школе су долазили народни хероји из краја, неки партизани, чувени Раденко, Миленко... А мени учитељица дан уочи тога каже: Илићу, ти немој сутра у школу да долазиш. Давала ми слободан дан да им четничко дете не поквари свечаност. Али се та школа, богу фала, данас зове „Свети Сава", а не по артиљерији - каже лидер НС.

Четник Василис ме је увукао у политику

У политику је ушао непланирано и ту је већ две деценије:

- Мој отац је био жестоки противник комунистичког режима и једва је дочекао вишестраначје. Када је СПО имао први скуп у Чачку, отишао је и инсистирао да ја дођем. Ја сам увелико био у приватном бизнису, градио сам. Једва одем, закасним. Улазим, а неки матори четник Василис, стара гарда, устаје и каже: „Ево нам га председник оснивачког општинског одбора". И ту аплауз. Ја кажем, хвала на поверењу, али ја сам у великом приватном послу, верујем да има још добрих кандидата, тако да, изаберите неког. А мој отац устаје: „Наравно да прихвата и захваљује се него је скроман" - каже Веља Илић.

Он додаје да га је породични крст пратио и у средњој школи, на Технолошко-металуршком факултету и кроз цео живот.

- Ја сам се прво запослио у државној фирми, али не вреди, ма колико био добар инжењер увек се гледало ко сам, чији сам. Зато сам отишао у приватни бизнис да покажем шта знам. Продавао сам боје и лакове, увозио робу из Кине, бавио се трговином дечје опреме - прича.

Два брака, петоро деце

У брачне воде ушао је рано, па је зато, каже, стигао да се ожени два пута, има петоро деце и за сада двоје унучади.

- Оженио сам се млад, први пут у 23. години. И добио сам прво кћерку Ивану, она ради на Факултету политичких наука. Удата је. После је дошла Маја, па Дијана. И имам већ двоје унучади. Међутим, први брак ми некако није ишао. Да ће доћи до развода видело се када је мени кренуо посао у Црној Гори. Она је била против одласка, а ја сам добио много послова после земљотреса - наводи Илић.

Он тврди да је после земљотреса 1979. изградио пола Црне Горе.

- Градио сам од Бара до Улциња. У Улцињу сам радио зграду суда, па обнову џамије. Целу Доброту и Каменаре сам изградио, пола приморја. За свако своје дете сам изградио по конак, од камена и дрвета - каже Илић.

После развода и Црне Горе заљубио се у Горицу, садашњу супругу:

- Она је имала 18 година када се удала за мене. Била је млада. И ја сам био млад, али ипак већ зрео и искусан да знам како живот треба водити - каже Илић.

И четврта ћерка, Наталија, која је завршила Саобраћајни факултет са врло високим просеком, дошла је убрзо на свет. Међутим, сан да добије сина испунио му се тек 1997. године и то уз Божју помоћ.

Веља Илић каже да нема старе фотографију, јер су му украдене приликом претреса.

- Носили су документацију, слике. Али интересантно је да новинари стално објављују једну фотографију како ја натежем флашу. Усликали ме приликом отварања неког пута, ја домаћински, како ваља, потегао флашу и сада сви то објављују. А ја уопште не пијем. Та слика је објављена више од 100 пута као да сам најгора пијаница. Пијем само воду, могу  целу ноћ у кафани да се веселим уз воду, а да други пију - каже Илић.

- На то ме је пре неки дан подсетио патријарх Иринеј. Када се градио манастир Никоље ја сам био један од донатора, даривао сам један стуб. Причао сам са игуманијом манастира и она се усагласила да ја ставим да стуб дарују Велимир и Горица Илић са сином Јованом. То је било 1995. године, а мени се Јован родио 1997. године. Нерођено дете је даривало цркву, а Бог је услишио моје жеље - присећа се Илић.

У том периоду долази до интензивног опозиционог деловања, чији је врхунац био потерница Милошевићевог режима и бежање у шуму:

- Крио сам се 43 дана под Јелицом. Цео живот ми се вратио пред очи тада, пребирао сам по сваком тренутку. Јео сам шта сам имао, а некада ништа. Али када је устао цео Чачак и пола Србије да ме брани, било ми је пуно срце. У шуми је било тешко. И повреда кичме и саобраћајка су ми тешко пали. Али најтеже ми је било када сам добио ударац у главу пре нешто више од годину, и то непосредно након операције. И даље не знам ни како, ни ко ме је ударио.

Илић каже да је сада потпуно посвећен здравом животу, да у Чачку проводи време са породицом, док у Београду борави код ћерке Дијане.

- Она ми је као најбоља другарица. Она је физиотерапеут, па са мном вежба већ годинама. Идемо заједно у теретану. А и на концерте. Били смо заједно код Секе на концерту и свадби. Што да не, и ја сам млад и савремен - закључује Илић.

Лик и дело

 -Рођен у Чачку, 28. маја 1951. године

- Дипломирао на Технолошко-металуршком факултету у Београду

- 1990. постаје члан СПО

- 1996. градоначелник Чачка

- 1997. оснива Нову Србију, која постаје један од оснивача ДОС-а

- 2000. савезни посланик

- 2003. републички посланик

- 2004. министар за капиталне инвестиције

- 2007. министар инфраструктуре

- 2008. народни посланик

Информативна служба Нове Србије