ИНТЕРВЈУ::: 07.02.2011. И ОНИ СУ ЉУДИ....АЛЕКСАНДРА ЈАНКОВИЋ

Народни посланик Нове Србије Александра Јанковић- "Прес"

Александра Јанковић открива како је 1998. године трагично изгубила ћерку и како се још бори са лажима да је њено дете било наркоман. Посланица НС-а прича и како је после смрти мајке, преваре мужа, губитка посла... успела да се врати у живот и политику, и да се вери по трећи пут

Александра Јанковић, посланик Нове Србије, најчешће је у медијима присутна као психијатар који тумачи различите облике понашања, догађаје и односе међу људима. Њену трагичну животну причу мало би ко могао и да замисли. Као уосталом и јачину снаге Александриног духа, која је преживела трагичну смрт ћерке, одлазак супруга са дупло млађом девојком, смрт мајке, одлазак сестре у иностранство и губитак породице. У исповести за Пресс Александра каже да ни сама не зна како је опстала и тврди да је за све захвална богу, цркви, свештеницима...

А све је почело безбрижно, баш онако какви су били њено детињство, одрастање и образовање.

- Рођена сам у Крагујевцу, али сам одрасла и живот проводим у Београду. Имам сестру, па сам ја помало била татин син. Отац је био архитекта, а ја сам редовно с њим ишла на утакмице. Много сам волела и да играм фудбал. Од тога се јежила моја мајка, која ме је уписивала на клавир и балет. Клавир сам успешно похађала, али сам једва чекала да шутнем лопту. И сада то понекад урадим када улетим на терен клинцима који пикају фудбал. Отац ме је научио да навијам за Звезду, што је касније био његов и мој главни критеријум при избору момака - почиње своју животну причу Јанковићева.

Прва љубав

У основној школи и гимназији била је одлична у учењу и немогућа у понашању:

- Тукла сам се са дечацима, на удварања која ми се нису свиђала знала сам да узвратим каменом. И обавезно сам штитила слабије, друге девојчице... Нисам волела да ме грле тамо неки, па су њихова мувања знала да се заврше тако што су се кући враћали пребијени.

Прву љубав имала је у трећој години гимназије, док се прве симпатије сећа по мокрим гаћама.

- Имали смо по четири године, а мени није било јасно како то моја симпатија може да пишки стојећки, а ја не могу. Пробала сам исто што и он и вратила се кући упишана. Ето, тако памтим прву симпатију.

Прва професионална симпатија била јој је глума, али је ипак уписала архитектуру, иако јој је тата рекао да она није за тај факултет.

- Две године сам ишла на архитектуру, успешно давала испите, а онда једног дана признала себи да је отац у праву, бацила те две године и почела да спремам пријемни за психологију. Током студија сам имала озбиљну везу и жарко желела да добијем бебу. Не да се удам, већ да имам дете. То се и догодило. Остала сам трудна и то саопштила својим родитељима, који су очекивали свадбу. Прво је мајка била запањена одлуком да не желим да се удам, а потом и отац. На крају смо направили компромисно решење - удала сам се, али брак са Владимиром никада није заживео. Ану смо добили 1982. године, а после две године брака смо се развели. Владимир се поново оженио, добио два сина, а ја сам ушла у везу са Мирком, својим каснијим другим мужем. Ана је њега прихватила, па смо чак породично ишли код Владимира у посету - прича Александра и додаје:

- Ја сам моју Ану свуда водила са собом. И у Клинички центар када сам добила посао. Она је била све што сам желела. Толико је била таква да једноставно нисам желела друго дете. Као другарице смо биле, па ме је и њено друштво обожавало. Помишљала сам да бих умрла да се њој нешто догоди. А онда се догодило најгоре.

Трагедије у низу

Александра кратким реченицама описује најтеже тренутке у свом животу:

- Ана је била код свог оца. Догодила се несрећа... Пала је са неограђене терасе. Не знам како се то десило...

- После њене смрти кренуле су бљувотине, да је била наркоманка, да се предозирала... Моје дете није било у том фазону. Тог дана је са мојом пријатељицом била код козметичара, а свом другу је оставила уобичајену поруку. Рађена је и обдукција, токсиколошки је била потпуно чиста. Али зли људи су наставили да је убијају причама. Најгоре што сам чула је да је мене затекла у некој лезбо сцени, па се убила. Одвратно, страшно, јадно - прича Александра.

Додаје да је после ћеркине смрти прошла кроз пакао и да ни сама не зна одакле јој снага.

У политичке воде Александра Јанковић је ушла почетком 90-их када је постала члан СПО-а.

- Заиста сам увек била антикомунистички настројена, иако комуниста ни данас не можемо да се ослободимо. Од почетка сам била на улицама, чак сам и моју Ану водила. Била сам посланик СПО у два сазива. Негде 1996. године сам се повукла, као да сам предосетила да треба да будем више са Аном. Без обзира што нисам више у СПО, Вука и Дану доживљавам као велике људе и пријатеље. Ништа потресније и утешније нисам прочитала од Вуковог телеграма када сам остала без моје Ане.

- Негде 2000. године сам се вратила, била посланик ДОС-а месец дана, али нисам имала живаца за те фаце. Радила сам емисију на телевизији која се тицала моје основне професије, помагала сам људима. Када сам остала без посла 2005, Велимир Илић ме је узео да му помажем око медија, пошто сам дуго радила на телевизији. Сада сам посланик Нове Србије, а у Скупштини су ми најбољи пријатељи конобарице и чистачице са којима размењујем искуства о шопингу код Кинеза за мале паре.

- Ја сам моју Ану ишла да видим и она је мени и мртва била лепа. Заиста јесте. И држала сам говор на њеном опелу, изговорила речи које би она желела да чује. И данас живим искључиво онако како би моја Ана волела да живим.

Своја сећања Александра мери по важним датумима из Аниног живота - када је проходала, пошла у школу, гимназију... А када сретне њене другаре размишља који би факултет Ана завршила, да ли би имала дечка, да ли би се удала...

- Ани се сигурно не би допали догађаји који су уследили. Мајка ми је умрла после три године, а ја сам жалећи своју мајку само размишљала: Благо њој, она ће бити код Ане. Желела сам и ја да умрем, али хришчанка сам, не могу да будем самоубица. Други муж ме је оставио, нашао много млађу, ухватила га криза средњих година. Сестра је са породицом отишла у Канаду и остала сам без посла на РТС-у. Остала сам без свих и свега, и без средстава за егзистенцију - каже Јанковићка.

Спас је пронашла у цркви, у дугим разговорима са владиком Порфиријем, а посао у Влади Србије, код Велимира Илића, који није заборавио да су заједно оснивали опозицију.

- Ни сама не знам како сам жива. Ваљда зато што мислим да моја Ана жели да ја живим, да радим, одем у кафану, да имам пријатеље и љубав. Да после свега имам снаге за љубав, па чак и вереника, и то млађег. После два брака, не знам како ће се ово завршити... За сада нам је лепо.

Информативна служба Нове Србије