НОВА СРБИЈА У ПАРЛАМЕНТУ::: 06.07.2011. ОБРАЋАЊЕ НАРОДНОГ ПОСЛАНИКА НОВЕ СРБИЈЕ ЗЛАТЕ ЂЕРИЋ У НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

ЗЛАТА ЂЕРИЋ:Даме и господо народни посланици, поштовани председавајући, поштовани господине министре, пре него што почнем своје излагање само ћу се обратити господину председавајућем, време моје посланичке групе, мислим да ми је остало једно три минута од овлашћеног представника које није искористио мој шеф посланичке групе, ако случајно претерам, да знате. Нећу злоупотребити већу јединицу времена.

Дакле, имамо пред собом два предлога закона. Министар Обрадовић је добио част да брани један свој закон, који он веома стручно и радо, видим, добро брани и овај други, у коме смо ми мање-више прихватили да је то закон о оптичким дисковима, који је дошао мало под притиском ЕУ, да бис е уредило једно поље за које знамо да постоји, као сива зона тржишне економије, овде то је трговина, промет, производња, увоз и извоз оптичких дискова. По неким сазнањима око 90% те робе је сумњивог порекла, пошто смо углавном само конзументи тога. Рећи ћу да и пре пар година покушај да се сузбије трговина на сивом тржишту оптичким дисковима, није дала неки посебан резултат. Надамо се да ће овим законом неке ствари да се уреде. Самим текстом закона, у техничком смислу, нисмо били најзадовољнији. Он има битне пропусте, буквално у техничком смислу. Ту смо амандмански интервенисали и код члана 23. закона, посебно у тачки 8. смо сматрали да се нејасно закон односи према деловању Тржишне инспекције и да се дају нека проблематично широка овлашћења, која би могла бити предмет злоупотребе. Ту смо амандмански интервенисали, али видећемо око усвајања амандмана, како ће бити препозната наша добра намера. Обзиром да смо као посланичка група, дакле Нова Србија, до сада у свим законима озбиљно приступили својим амандманским интервенцијама и то су углавном  министри, мада смо опозициона странка, препознавали. Имамо вероватно највећи број усвојених амандмана, обзиром на величину посланичке групе.

Но, да говоримо о образовању, које, пре свега, Предлог закона о изменама и допунама Закона о основама система образовања и васпитања, јер васпитање и образовање је, пре свега, истрајно и одговорно руковођење речју и примером, ако желимо да дефинишемо овај стуб или темељ друштва, један од основних стубова или темеља друштва или државе. Не могу да не подсетим господина министра да данас доносимо измене и допуне управо око неких чланова око којих смо и пре две године, 2009. године, кад смо доносили тај закон, полемисали и знамо да смо били на истој, тако да кажем, таласној дужини по питању управо оцене из владања и тако неких ствари, фундаменталних у просвети. Драго ми је да сте данас исправљајући закон, а тада сте само делимично усвојили неке наше амандмане, потврдили да је проблем настао у пракси, а ја бих то рекла, живот је управо дао одговор. Живот школе је дао одговор.

Оно што је било потребно данас овим законом, покушавате делимично да исправите. Образовање је у савременом друштву и то смо констатовали кроз дискусију већине колега до сад нешто о чему сви радо говоре, нерадо признају да је најважније образовање у модерној држави. Било је важно увек, увек је једнако важно, али данас кад смо у оваквом тренутку не постоји други ресурс који може државу да помери унапред осим образовања. Оно што ураде мудра друштва која политику виде даље од следеће изборне кампање, они који воде државничку, а не политичарску политику, они онда улажу у образовање. Најспорије се види и највећи су резултати најисплативији. Увек бих се вратила и кад говорим о образовању, увек морамо да цитирамо највећег педагога Антона Макаренка који је рекао „Наша деца, то је наша старост, правилно васпитање наша срећна старост, лоше васпитање је будућа несрећа, а наше сузе, наша кривица, наша срамота пред другим људима и пред читавом земљом“. То је онако на један људски начин објашњено шта ми можемо добрим и шта не можемо да учинимо ако не приступимо образовању и васпитању на начин на који то треба да буде стратегија овог друштва.

У самом закону, у самих 30-ак чланова којима мењате постојећи закон из 2009. године, ставили смо свега четири амандмана и то оне које смо могли суштински да објаснимо. Дакле, можемо око неких ствари да се сложимо, можемо око неких ствари да се не сложимо и да предложимо да можда сматрамо да би решење које предлажемо било боље. Сматрам да сте направили квалитативан помак у изменама и допунама, а поготово у томе што сте помало помогли да се неке ствари учине привидно, кажем, привидно строжијим, превентивно строжијим, а да омогуће далекосежније да дају боље резултате у васпитању и образовању младих.

Као родитељу и као просветном раднику увек ми је сметало када се много маше причом о дечијим правима. Прави васпитач, добронамеран, прво децу научи да сва права произилазе из обавеза и дужности. То је оно што ми морамо да кажемо. Дакле, немамо ми сва права и право на све. Немају ни наша деца, ако их волимо. Значи, то је оно што Законом о образовању, као један одговоран и руковођени процес, треба да буде јасно дефинисано.

Кажем – имамо и ми замерки. Није ни овај закон савршен. Неће ни ове ваше промене донети савршенство тога закона. Биће ту још промена. Оно на шта бисмо скренули пажњу, ја увек министру волим да кажем и да га подсетим да сам лично као посланик сваки пут када је био доношен буџет или ребаланс буџета пред посланике увек имала амандман који је негде тражио средства за Министарство просвете. Али, никада није био ни један амандман усвојен, што, наравно, није била моја кривица. Али, чисто да знате да ово није само декларативно залагање, јер заиста мислим и заиста навијам да се на Влади изборите за далеко већа средства за просвету. Јер, одговорно друштво и одговорна држава зна – ако ту уложи, неће имати резултат на првим следећим изборима, али ће они који су добронамерни према овом народу и овој држави имати далекосежно бољи резултат.

Министарство просветитељства, министарство данашњег образовања је министарство са најстаријом традицијом у српском народу и према томе на њему је посебна одговорност за све. Господине министре, ја ћу вас подсетити на неколико чланова на које смо амандмански интервенисали. Рецимо, члан 13, где тражите да се бришу речи да се могу ученици изјаснити у ученичком парламенту о избору уџбеника. Није та квалификација: „избор уџбеника“ ни тад била срећна, али треба им оставити квалификацију да могу да се изјасне о уџбеницима, да имају о њима свој став. То не може да шкоди јер није обавезујуће.

У члану 14. мислим да смо се ту срели, да сте померили неке ствари, управо код оцене из владања и мислим да смо се сада сложили, а видећете и ускоро ће будућност, да ли ћете ви бити, министре, или неко други у некој следећој влади, али свакако ће будућност донети још једну потребу интервенције око оцене из владања. Вратили смо је у просек у основној школи. То је било веома важно. Треба је спустити још на нижи узрасни ниво у просеку, како би се пренебрегле неке последице. Јер, знате, на сву срећу, још увек, без обзира што имамо екстерне појаве у школама, врло немиле догађаје, врло непријатна искуства, врло често присуство насиља, поготово деце према наставницима и професорима, дакле, то су екстремни случајеви. Чиме су они подстакнути и каква су она последица, то је друга прича и ви сте то добро рекли, али, овакви строжији чланови постоје због таквих екстрема и сви остали немају разлога да буду забринути.

Смањење броја неоправданих часова у средњој школи лично, и као професор и као родитељ, поздрављам. Ја имам дете у средњој школи и сматрам да моје дете које иде у средњу школу нема разлога да изостане ни пет часова неоправдано, а камоли 25. Заиста сматрам да ако ми се то као родитељу деси, да прво ја имам проблем, па тек онда школа. Дакле, то је нешто са чим се ми морамо суочити. Немам потребу да кокетирам са бирачким телом родитеља, ни просветних радника, нити младих бирача, него заиста мислим да то јесте за њихово добро. Онај ко дође до 25, између 25 и 35 је никаква разлика, а онај ко дође до 25, верујте, он је већ поприлично на лошем путу.

Дакле, све ово су неке ствари које сматрамо да треба да поправите. Још бих вам скренула пажњу на једну реч на коју сам својевремено скренула пажњу код једног другог закона. Али, код вас исто сматрам да морате да обратите пажњу, јер је у питању Министарство просвете. Дакле, ово је само технички, правописни детаљ, буквално. Код члана 16, где кажете: „од чега више од 15 часова након писменог обавештавања родитеља“. Требали сте да кажете: „писаног“. Писмено и писано није исти појам. Нешто је писани документ, али он може да буде и писмено и неписмено написан. Знате, ја ако нешто пишем, не значи да сам истовремено и довољно писмена. То је само детаљ и молим да то исправите.

Својевремено, као професори књижевности дуго смо полемисали и неколико година је било на снази да се пише – први школски писмени задатак или први школски писани задатак и управо око тога смо имали једну полемику, да се заузме став, али кажем вам, ту ми заиста проверавамо писменост па може да стоји и ово, али овде мора да буде писани документ. Дакле, то је оно на шта вам скрећем пажњу.

Да би држава имала могућност да буде држава и да то буде у правом смислу речи и да њени закони функционишу, да њени грађани буду задовољни, да они крену путем неког прогреса, мора пре свих других ресурса да има здрави и добру просвету. Да закони који уређују односе у просвети буду позитивни.

Ми смо као посланичка група заиста желели да будемо конструктивни и да амандманима неке нејасноће и код ове поправке, као и 2009. године, учинимо бољима, нека решења јаснијима. Јер, у сваком случају, ми смо у овом тренутку, употребићу један афоризам – држава са тешкоћама у развоју и са политичарима са посебним потребама. Хвала вам лепо. 

  Информативна служба Нове Србије