НОВА СРБИЈА У ПАРЛАМЕНТУ::: 30.07.2011. ОБРАЋАЊЕ НАРОДНОГ ПОСЛАНИКА НОВЕ СРБИЈЕ АЛЕКСАНДРЕ ЈАНКОВИЋ У НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

АЛЕКСАНДРА ЈАНКОВИЋ : Пошто основно питање данас није питање одговорности Владе него питање очувања Косова било је подједнако непримерено да страствено нападамо једни друге, али и да затварамо очи пред чињеницом како је ова власт водила крајње тајновиту или, како би то модерније сами превели, метранспарентну политику о Косову, држећи и јавност Србије и Скупштину као највише законодавно тело у Србији по страни, осим кад сама доспе у ћорсокак и када је потребно било поделити одговорност за последице погрешних одлука са законитим представницима народа.

            Ако знамо да политичка неодговорност није само чињење зла, већ и нечињење добра, не могу, а да не констатујем како је власт практично развластила Скупштину да их опомиње, а камоли расправља о питањима наше јужне покрајине. Од почетка овог сазива, значи три године, само смо једном, скоро пре годину дана, 26.јула 2010. на захтев Владе говорили о питањима КиМ. Радни наслов те седнице, опет мотивисане поделом одговорности за предузете погрешне акције власти, био је предлог одлуке Народне скупштине о мишљењу међународног суда правде о легалности једнострано проглашене независности привремених институција КиМ и наставку активности Републике Србије и одбрани њеног суверенитета и територијалног интегритета. Наравно да о наставку тих активности нисмо били информисани, а пет пута смо имали шансу да у складу са пословничким могућностима поставимо посланичка питања која функционишу као строго контролисани возови. Нема ни минималног скретања са трачнице или следи казна за вербални деликт.

            Зар је требало да са овако вођеном одбраном КиМ доживимо историјски пораз државе Србије и њеног народа да би се пријатељска власт уСсрбији сетила како је неопходно расправљати о Србији у Србији? Зар је могуће да Скупштина Србије није имала простора да у дневни ред сваке седнице, поред сетова европских закона, уврсти најважнији српски о КиМ? Све је било важније, и сексуално опредељење и промене полова и хемијска анализа власи национално мотивисаних групација. Само је још недостајало да у Скупштини почнемо да анализирамо женидбу на удадбене огласе, па да се прединтегришемо са Европом. Значи, само је заправо Косово морало да сачека.

            Сачувај ме Боже таквих пријатеља, за непријатеље ћу се сам постарати – сасвим је исправно да закључи народ Србије и да додатно каже – ви више немојте да нас браните. У пракси испало је да и после Караџића и после Младића и после Хаџића на ред долази једно те исто – Косово, и то не као Косово и ЕУ, већ као Косово за ЕУ. Без ичијег одобрења, иако по Уставу Скупштина Србије доноси одлуке о важним спољнополитичким питањима ушло се у прихватање Еулекса као последица Ахтисаријевог плана, у споразум о граничној сарадњи, тражење мишљења са крајње трапаво формулисаним питањем, уместо тужби против држава које су примениле правно насиље, што је нормално био увод у коначно негативно мишљење међународног суда правде. Одустало се не само од тужби против агресора, већ и од самог појма агресије, па ћете данас у законској регулативи Министарства одбране Србије прочитати само како је реч о бомбардовању. Можда ускоро пробају да нас убеде да бомбардовање никада није ни било.

Одустало се од тужби против држава које су извршиле правно насиље и прешло на инфантилну позицију тражења мишљења од оних који су извршили насиље да ли смо ми у праву што се сматрамо жртвом насиља. И добили смо очекивани одговор – нисте, јер да сте уверени како сте у праву не бисте ни тражили мишљење од нас. Дијалог у Бриселу дао је катастрофалне резултате, јер његов циљ није било реално побољшање услова живота на КиМ, већ успостављање добросуседских односа, што би водило у то да Србија посредно призна Косово. Никакво шушумигање кроз разговоре којима би представници међународне заједнице уразумили власти у Приштини да одустану од својих агресивних настојања није било делотворно.Ни то, а ни фантазирање о подели Косова.

Влада у Приштини је последње потезе, ембарго на робу из Србије и слање специјалаца на административне прелазе, повукла уз благослов Вашингтона и Брисела учинивши да КФОР буде у њеној функцији. Како се то, молим вас, услед успешних преговора могло догодити да се КФОР отргне контроли и да НАТО преузме улогу специјалне власти на Косову? У једној сувереној држави формирана је НАТО држава по већ виђеној сценаристичкој секвенци- право насиље, правно насиље, па опет ред најзлослутнијег насиља над народом коме су угрожена сва људска права. Како се то зове када НАТО специјалци прогласе два административна прелаза у једној земљи за забрањене зоне?  Како се зове то када исти ти миротворци забране доток хтране и лекова онима којима ке и сам живот забрањен? То се зове окупација, а преговора о добрим комшијским односима са са окупаторима не може да буде.

Ако директор српске полиције гарантује заштиту представницима КФОР, ни би било лоше да нас неко информише ко гарантује заштиту срппском свештенику, оцу Игору Ђокићи из Липљана, који окупатора вероватно провоцира мантијом, Радишу Миленковића из села Сушица код Штрпца и многим другима.

Сценарио са хулиганима који долазе по опробаном методу коњице из америчких вестерн филмова већ је виђен на Маркалама, Рачку и где год је било потребно да Срби из позиције невине жртве буду преведени у позицију геноцидних агресора . знате, стварно ми је тешко да поверујем како је једини кривац за ескалацију насиља на северу КиМ заправо амерички амбасадор у Приштини, а да ослободимо сваке одговорности неког Бајдена, који је у Србији био радо виђен гост, упркос сталном етикетирању нашег народа као геноцидног.

Слажем се са Тадићевом констатацијом да  ова седница Скупштине треба да допринесе смиривању ситуације, наравно само под једним условом. Да се деловањем Народне скупштине Србије званична политика Србије врати на колосек Резолуције Савета безбедности УН 1244, на Савет безбедности УН, као једини меродаван међународни чинилац решавања питања КиМ, као и на Устав Србије који, наравно, налаже да деловање свих политичких чинилаца буде у складу са нормом о Покрајини, као неодвојивом делу државе.

Утолико уопште не разумем зашто сте одбијали амандмане опозиције, а посебно предлог колеге из ДСС, који је јасно и аргументовано образложен у пет тачака. Шта је ту спорно, да Србија инсистира на отварању нових преговора? Толико сте успешно водили преговоре, да нам је стварно потребна нова политика. Малопре, министар полиције или први заменик премијера рекао је да нам је потребна нова политика, да се Србија у свим будућим подухватимапридржава резолуција Народне скупштине од 2005. до 2007.год. Шта је ту спорно? Да се окренемо међународним чиниоцима који су спремни да подрже и подупру Србију у различитим међународним активностима, и то не разумем, и да се увезе са свим тачкама које су овде наведене, успостави унутрашњи политички консензус и национално јединство чији ће гарант и контролор бити ова скупштина. Не понаша се тако, ако нам је циљ да све унутрашње разлике и међустраначке расправе остваримо по страни.

Ако постанемо свесни да смо у заједници, која је изнад сваког појединачног ускостраначког интереса, тренутног рејтинга или сујетног имструментализма можемо да повратимо достојанство Србије и одбранимо суштинске националне државне интересе, онда не би требало да буде ни тешко, а камоли немогуће да се данас коначно саберемо и сложимо око једне суштински најсветлије и најскупље речи каква је Косово. Размислите још једном о томе.

  Информативна служба Нове Србије