ДУБРАВКА ФИЛИПОВСКИ: Поштована председнице и колеге народни посланици, поштована госпођо Богосављевић Бошковић, пред нама су неколико међународних споразума и потврђивања амандмана на члан 20. став 1. Конвенције о елиминисању свих облика дискриминације жена. Посланичка група НС ће у дану за гласање подржати сва четири међународна споразума, као и Споразум о оперативној, стратешкој сарадњи између Републике Србије и Европске полицијске канцеларије и овај амандман који је препоручио Међународни комитет за елиминацију, дискриминацију жена.

Сматрам да се утицаји једне државе и њен значај у међународним односима поред њене економске и војне моћи мери и њеним учешћем и активношћу у мултилатералним и међународним организацијама, али и разноврсношћу билатералних контаката. Сваки билатерални споразум са другом државом може бити од користи нашој држави, односно пре свега нашим грађанима. Иако се у први мах може учинити да су неки партнери мање битни од других и да нема неке претеране користи од појединих међународних споразума, мишљења сам да се богатство једне државе на међународном плану управо може квантитативно исказати кроз велики број важећих споразума о најразличитијим видовима сарадње па и о укидању визног режима за држављане уговорних страна.

У овом конкретном случају Републике Србије и Монголије о укидању визног режима за носиоце службених и дипломатских пасоша, као и између Републике Србије и државе Лаос, мислим да ће допринети лакшем кретању наших држављана и самим тим то ће представљати и потенцијалну могућност успостављању тешње економске сарадње са наведеним државама.

Што се тиче потврђивања Споразума између Републике Србије и Црне Горе о узајамном заступању у пружању конзуларне заштите и услуга у трећим земљама, издвојила бих две веома важне ствари. Прва је да је регионална сарадња за Србију веома важна, да се у последње две године поправљају односи између Републике Србије и Црне Горе и да је овај споразум, такође, и у склопу свеобухватне штедње на основу које се предвиђа рационализација нашег дипломатско-конзуларне мреже, те је сасвим логично да са Републиком Црном Гором склопимо један овакав споразум који је веома значајан због тога што ће нашим држављанима у тим земљама омогућити да пре свега имају једнак третман као и остали грађани тих земаља и што ће им се пружити сваки облик заштите и помоћи који им је потребан.

Што се тиче овог Споразума о оперативној и стратешкој сарадњи између Републике Србије и Европске полицијске канцеларије, о његовом значају посебно не треба говорити. Врло је важно што потписујемо овај споразум, пре свега због тога што ћемо имати приступ оперативним подацима којима располаже Европол и што ће то свакако бити од велике користи нашим надлежним органима у борби против свих облика организованог криминала, али и што ће омогућити да се ови оперативни подаци искористе и у склопу превенције против потенцијалних претњи терористичким актима.

Сарадња са Европолом, поред приступа оперативним подацима, је, по мом мишљењу и мишљењу мојих колега из посланичке групе Нове Србије, значајна и због тога што оно обухвата и размену стручних знања, општих извештаја о стању у овој области, што обухватају резултате стратешких анализа. Имаћемо и податке о криминалистичким истражним поступцима, податке о методама превенције и многе друге.

На крају бих желела да кажем неколико речи и о потврђивању Амандмана на члан 20. став 1. Конвенције о елиминисању свих облика дискриминације жена.

Борба против свих облика дискриминације и насиља је одговорност и обавеза целог нашег друштва. Србија је до сада потписала велики број међународних споразума и обавезала се као држава, демократска држава и ми као друштво да ћемо се борити против свих облика дискриминације.

Врло је важно што Комитет за елиминацију дискриминације жена пре свега цени све оно што држава чланица предузела у овој области, али је и охрабрује да предузме нове кораке, нове законске мере, нове активности и акционе планове у области заштите против свих облика дискриминације.

Такође, охрабрује државу чланицу да подстакне ниво подизања свести жена о њиховим правима, да мења законе у циљу ефикасног спречавања свих облика насиља, да подстакне жене у свакој земљи, које су жртве насиља, да пријаве те облике насиља, да такође подстакне да све жене, заједно са мушкарцима, имају једнаке зараде и да побољша приступ квалитетној здравственој зашити.

Као и што сам рекла, ми смо до сада и у прошлом сазиву усвојили неколико врло важних закона, пре свега Истамбулску конвенцију. Међутим, у пракси и даље имамо велики облик дискриминације на свим нивоима.

Жене су жртве и породичног и сексуалног насиља и, једноставно, морамо сви схватити да жене нису статистика, нису празни бројеви на папиру, да оне имају своје име и своје презиме и да су оне нечије ћерке и мајке. Оне не смеју да постану свакодневно нешто са чиме смо се ми помирили и на шта смо навикли и због тога морамо тражити као друштво и као држава одговоре на све облике дискриминације.

Искористила бих ову данашњу расправу и истакла неколико врло конкретних предлога које у наредном периоду морамо предузети. Ти кораци се, пре свега, односе на побољшањем међуресорске, међусекторске сарадње. Кад то кажем, онда пре свега мислим на бољу координацију између полиције, тужилаштва, центара за социјални рад и свих осталих институција. Недостаје нам превенција када је у питању дискриминација.

Потребна нам је и промена Кривичног закона због тога што сматрам да је он прилично непрецизан, јер за кривично дело насиља у породици предвиђена је казна од једне до осам година. Мој став је да мора бити врло прецизан.

Потребна нам је и промена наставних планова и програма од најранијих узраста. У предшколске и основне школе морамо увести предмете који се односе на сексуално насиље и здравствену заштиту како би наши најмлађи ученици, пре свега дечаци били обучавани и васпитавани да дискриминација и насиље разара државу и друштво.

Потребна нам је и адекватна здравствена стратегија. Због чега то кажем? Због тога што су многи насилници смештени у психијатријске установе и психијатрија у тим установама одради свој део посла. Они тамо бораве 10 до 15 дана, међутим, када се врате кући, када се врате у своје породице немају адекватну контролу и они поново подстичу насиље.

Такође, полиција је не мали број пута до сада приводила насилнике на основу пријава жена које су биле жртве насиља и после неколико сати ти насилници су пуштани својим кућама и многе жене данас нису живе због тога.

Постављам још једном питање ко ће дати одговор на све ово што сам рекла? Мислим да у наредном периоду морамо тражити врло конкретне одговоре на ова питања, с обзиром да се као друштво и као држава суочавамо са великим бројем и дискриминације и насиља. Хвала.

  Информативна служба Нове Србије