ЗЛАТА ЂЕРИЋ: Даме и господо народни посланици, поштовани председавајући, поштовани чланови Владе, данас је пред нама сет закона који је веома важан за Србију, али не само овај сет закона. У овом дому сваки члан закона, сваки амандман о коме се расправља и онај који је усвојен и онај који не буде усвојен је веома важан за Србију, јер сваки члан закона, сваки предлог закона и сваки амандман мења нечији живот.

То је она одговорност са којом, као посланици, улазимо у овај високи Дом и она одговорност са којом се ми свакодневно носимо. То је оно што треба, подржавајући оно што је рекла колегиница Обрадовић, новинари да испрате када прате рад овог високог Дома.

Међутим, чули смо данас много важних теза, тврдњи. Ја ћу се задржати управо на овом Предлогу амандмана којим се у Конвенцији залажемо за елиминисање свих облика дискриминације жена. Ако верујемо да дискриминација постоји, она ће и постојати.

Можда ћу мало другачије говорити у односу на своје претходне саговорнике, јер сам четврти пут у овом дому и доказ сам да није дискриминација жена, на то сам поносна, у Србији баш толико присутна, колико желимо да нагласимо. Има много тога због чега у Србији треба да се поносимо и заиста Србија спада међу еманципованија друштва у свету.

Посебно сам захвална мушким колегама са којима сам сарађивала цео живот, мушком окружењу у ком сам расла, образовала се и морам да кажем, као жена, сада са респектабилним годинама и стажом, политичким и личним, животним, да никада у животу нисам била дискриминисана због тога што сам жена. Многе жене нису. То колико нас је данас овде, то што имамо прилику да тако говоримо, показује да треба да будемо као друштво поносни на многа своја достигнућа. Чињеница је да се овако развијају предрасуде, овако оне чак и настају. Морамо схватити да предрасуде морамо уклањати кад год смо у прилици, јер лакше је победити елементарну катастрофу и брже, него било коју предрасуду која настане у друштву.

Наш Устав је прокламовао начела једнакости и равноправности и многи закони су произашли управо из тог нашег Устава, ослањају се на то. У овом Дому смо донели законе којима смо омогућили да сви имају једнаке шансе.

Овде се говорило о спорадичним случајевима када су жене оштећене или мање плаћене. Морамо посматрати наше друштво у контексту онога што се заиста догађа. Ако погледамо наше правосуђе, од 2200 судија 1800 је жена. У Србији је правда у рукама жена. Ако погледате просвету, здравство, државне институције, заиста смо у већем броју што се запослења тиче, али су неки сегменти индустрије пропали. Пропала је текстилна индустрија, где су углавном биле запослене жене. Ако говоримо о питањима која се постављају женама, а против чега се све заједно здушно боримо, када се запошљавају да ли ће рађати, увећавати своју породицу, да ли планирају да буду мајке у неком скоријем периоду, морамо рећи да је то модни облик понашања, помодни, који су код нас увели страни послодавци. Мањи је број домаћих послодаваца који се тако понаша према некоме кога ће запослити. То је истина. Они који причају о тим правима су својим освајањем нашег економског тржишта увели тај облик понашања.

Но, успоставили смо институције које се боре за људска права. Као друштво смо дорасли том питању и ми се као друштво знамо изборити. Биће спорадичних случајева, биће проблема, биће насиља, тешко ћемо све то елиминисати, али идемо ка томе да будемо једно добро, богато и срећно друштво за сваког појединца, који ће наћи своје место у њему, и од тога никада не треба одустати и никада не треба да престанемо да се боримо да ово друштво буде идеално.

Оно што могу да кажем, није да није учињено много у Србији и Србија, по питању дискриминације, спада међу земље, по било ком основу, које су то уредиле на начин да могу да буду поносне по том питању. Овде су се сва људска права у великој мери поштовала, кад год је то било потребно и неопходно, у свакодневном животу и у политичком смислу. Питање дискриминације, питање једнаких шанси је дубоко културолошко питање, социолошко питање, ако допустите, психолошко и етнопсихолошко. Оно је питање за сваког појединца. Ако желимо да мењамо друштво на боље, морамо бити свесни да све промене почињу у сопственој глави. Проблем је што људи врло често желе да мењају свет, а нису спремни да промене себе. Ако хоћемо да будемо поштовани, морамо почети од овог тренутка да поштујемо сваког другог и његова права. То је одговор на сва питања.

Захвална сам свима што су лепо и позитивно дискутовали на ову тему. Мислим да се добро разумемо. Мислим да је ово питање за сваког појединачно и свако појединачно може да направи бољитак у овом друштву тако што ће почети да се према овом проблему односи са поштовањем.

Нова Србија ће у Дану за гласање подржати овај сет закона. Сматрамо да је овај сет закона корак ка бољој Србији. Хвала.

  Информативна служба Нове Србије